....... Само је његова једина "пријатељска рука", вођена тако савременим, нама блиским, ироничним односом према високопарној поезији, умела да "кодаком" сними не сам предео, већ његов одраз у бујној машти пријатеља Л е  Р у ж а. Међутим, изгледа да је у прози имао следбенике: у Борхесу, поред осталих.

       "То је необично. Твоја рука се управо мења.

    Сијасет линија се брише. Али још увек видим

    твој затвор, ту, те решетке..."

         Блез Сандрар: Циганске рапсодије, "Мајка"

    Сандрар ће објаснити Манолу о каквом затвору је реч: "То је духовни затвор. Уосталом, сви песници које су у једном датом тренутку њиховог живота  дотакли зраци извесне звезде, звезде Дирерове Меланхолије, с његове чувене гравуре, западају у контемплацију; она може постати бескрајно и смртоносно очајање које води у самоубиство или лудило, као што је то био случај са Жераром де Нервалом,или у необичне болести пред којима лекари остају збуњени,као што контемплација може довести и до највеће радости, а то се, сматрам, мени догодило". 

            Видети више: САЗВЕЖЂЕ САНДРАР (предговор књ. Блез Сандрар: ИЗ ЦЕЛОГ СВЕТА У СРЦЕ СВЕТА, Београд, 1990., стр. XXVIII)

            ______

              Вреди погледати и књижевни додатак Српских новина, од 18. 02. 2017.

    ЛеЗ 0010209   

ДНЕВНИК РУШЕВИНА И НЕУСПЕХА / Белатукадруз

Огледала српска су замућена, замагљена. И то није од јуче, или прекјуче. И неко наставља да их искривљује, још више замућује.

….Душа је пуна којечега, као канта за смеће. Моји тзв. пријатељи ускачу у последње возове, а ја не журим : знам да ћу стићи пре њих, тамо где су се упутили. Иако немам аутомобил, ту корисну машину ( продао сам га годину дана после Августинине сахране, да бих платио трошкове адаптације стана). Неко ми рече да купци некретнина у провинцијама спавају дубоким сном, иако се ја нисам бавио трговином некретнинама.

Свака заблуда има свој рок; погрешни закљуци су мучна ствар. Некада се чини да нису узалудне наде, иако се нико други не оглашава аргументима који бн то потврдили осим врана. И сиктавог гласа погрешне жене. Ко је жена, која воли да поробљава, телом или новцем, ако не деспот? Свака она ситница, преко које сам прешао олако у своје време, све оно чему сам прогледао кроз прсте, излази иза грма, из папрати, као кошмари, као диносауруси…

Затурене ствари, заборављене, сачувале су енергију, за коју мишљах да је ишчезла; прелила се у други облик…

Открио сам Левак, који усисава много тога.

Нигде тако нису густо посејане ниске страсти и лажи, као у друштвима огрезлим у малограђанштини и тихом нестајању; изговори су лепо упаковани, као чоколада или ратлук…. Стр. 1024–1025 — одломак из библиофилског примерака романа МИСТЕРИЈА САХАРИН / Филип Сенковић

Петак, 3.фебруар 2017. 08: 25. Лаб. Брдо. Горњи одломак је преузет из романа који сам написао и штампао пре скоро две деценије (као библиофилско издање). Ни за ту моју књиге није могао да се нађе издавач у Србији. А тек — изван Србије, где се понајвише дају паре појединих министарстава, или само једног, за један ужи круг књижевних трабаната и котеријаша (страначко-политичких). Не треба да спомињем имена тих писаца, препознаћете о којима је реч — то су они углавном које је избацила тзв. “петооктобарска” демократска промена-шарена лажа. Новопартијски миљеници…

(....)

Узалудно је овде ишчекивати ишта, да се може догодити, што може пружити прилику сваком оном ствараоцу који мисли својом главом и друкчије од наметнутог модела. Постоји баук тзв. академске књижевне критике у Србији, или оне која има употребну вредност: имала је дуго-предуго, више од пола века. И има могућност деловања знатно ширег опсега, него што се претпоставља.

Први пут се пробудио око 6. (пре неки дан). Сетио се сна: Велико пусто камено здање у неком кланцу, неког полупустог предела. Министарство рударства? Напуштено… Прошао кроз пролаз испод тог здања, гледао у висину. Али у том каменом здању, ни људи, ни птица. — У даљини нека величанствена камена литица,нека врста слеђеног каменог водопада. Монументалних размера.

Као да је све то негде у Мишљеновцу (мом родном месту,у неком кланцу) . Зашто баш ту? Помишљам будећи се. Зато што село има три рудника. Два рудника угља и један графита. Напуштени.

Идем уз Зукву. Нека ме жена нешто пита, да ли Бакетова? У потоку крупне рибе, пастрмке. Можда сам у једном тренутку горе у потесу Нарце. Можда ми се привидео покојни отац? Разговарамо о нечем, али не могу да се сетим….

Када сам поново заспао, сањао сам — неред у нашој новој кући у Мишљеновцу, у соби у којој обично спавам.

Разваљен под у библиотеци (то јест у соби у којој сам рођен). Отворен прозор –мали прозор –у соби близу сводова шупе…Ко ли је то отворио?

….

Не читам више ни дневне новине, ни хороскопе. Не заносим се.Тамо је завладала … нека клима попут ових суморних зимских фебруарских дана. Пробудим се, и погледам кроз прозор.

                   Видети више  

 

ИЗВОД: НЕКОЛИКО ВЕОМА МУЧНИХ УТИСАКА СРЕДИНОМ ПОСЛЕДЊЕГ МЕСЕЦА У ГОДИНИ 2016.

Не знам који је мучнији од тих утисака којих никако да се ослободим. Да ли невероватна прича, објављена у новинама ( СУСРЕТ СА ИСТОРИЈОМ.Маршал присвојио штафету краља Петра / Иван МИЛАДИНОВИЋ |Вечерње новости, 11. децембар 2016. 12:35 |)? Или је то горка констатација познатог писца писца Душана Ковачевића: „Бићемо мањина у Србији“?² 
А може бити то и тзв. „ексклузивна, само његова“ „истина“ , Александра Ђукановића,  после тродеценијског ћутања, први пут обелодањена како је контроверзни документ 1986. године објављен на страницама "Вечерњих новости"?ᶟ
Да ли је то скоро невероватан случај Професора  Маринковића  у његова"два квадрата" окруженог  непрегледним благом књига и најнужнијим намештајем?⁴
Или, рецимо,  крај романа,  једног савременог српског писца о пропадању стишког села, које може бити парадигма и за многа друга по Србији, Милисава Миленковића: — Веће би коло било кад би устали момци из гробова! / Није био сигуран да ли је чуо нечији глас или је то помислио. Само је знао да је више мртвих, него данас живих момака, не само своје генерације, поименце и по лику знао. У целој Србији је исто!....“⁵
 
Титоизам је читавим генерацијама систематски испирао мозак, титоисти су то радили са убеђењем да чине праву и најбољу ствар. То је оставило неописиве последице на многе људе, тај сплет систематских, лажирања, мистификација, улепшавања и дотеривања историје. То се понекад види и из  коментара уз понеке чланке  штампане у најтиражнијим издањима. Има таквих коментара који нису на нивоу ни пећинских људи. И ту се понајвише и најдрастичне види «напредак» тзв. југословенске револуције, који је оставио погубне последице. То потврђује и та, коначно, обелодањена прича о томе како је маршал присвојио штафету краља Петра и уз чију помоћ.
За човека који последњих година путује Србијом уздуж и попреко, и не заобилази и најзабаченија села Србије, како би «Заветине» донеле понешто од слика пропадања српских села, како би упозориле, указале, колико је алармантно стање,коме ни једна влада у последњих четврт века никад није искрено пришла и удубила се у тај највећи егзистенцијални и национални проблем државе Србије, разложно упозорење једног писца, не привредника, не народног посланика, не министра пољопривреде, Душана Ковачевића, није само последња опомена, већ је својеврстан крик, оног који осећа тај горући проблем српског села, као со у рани. Како то да држава Србија има министре за разноразне области, а нема макар министра без портфеља за  највећу фабрику под небом на Балкану, српско село?

         = извод: видети више

Стара дивља трешња

Позориште Преступна година

 

Позориште „Трешња“ налази се под ведрим небом, на  Салашу СЕВЕРАЦА. Налази се на једном шубарастом брежуљку у Североисточној Србији, и има 366 седишта, колико и дана  преступна година. То позориште је кружног облика. Центар тог круга је подијум позоришта: направљен  као вењак испод једне старе трешње, покривен кровом од ћерамиде. Уствари, тај центар је налик на зарубљени врх једног  мравињака, којих ту има у близини неколико. То позориште ради сваке четврте године током пролећа и лета - од Спасовдана до Преображења.

Скривено име позоришта је Преступна година. Оно се налази на ливади, место сам препознао у сновима, неколико дана касније након што сам са алхемичарима, ракљарима тамо и био, у потрази за правом локацијом, не само позоришта већ и много чега другог...

    (Забелешка из Дневника Б. Т., фебруар 2016.)

ЛеЗ 0006050   

Србија и Европа, паралеле, коментари, парадокси

Старац који је пуцао на провалнике ипак под истрагом!  - ЗБОГ пуцања на двојицу разбојника који су му проваљивали у кућу и рањавања једног, Основно тужилаштво у Великој Плани повело је поступак против Мирослава Тирнанића (89) из Крњева.  - Осумњичени је саслушан пред овим тужилаштвом, након чега је против њега донета наредба о спровођењу истраге због кривичног дела изазивање опште опасности - саопштила је "Новостима" портпаролка Тужилаштва Невена Арсић. Провалници Д. Т. и С. Т. су такође саслушани и биће процесуирани, наводи портпаролка. Д. Т. је осумњичен за тешку крађу у саизвршилаштву, а С. Т. за тешку крађу и недозвољено држање, ношење и промет оружја (Вечерње новости)

    избор из коментара уз овај чланак:

Feud 01. март 2016. 10:30 

evropske vrednosti (namerno mala slova)

Milan024 01. март 2016. 10:28 

U ovoj Srbiji, sve je izvrnuto naglavacke. Da je sreće deka bi bio heroj!Pravda za deku, Miroslava!!!

Рашамон 01. март 2016. 10:09 

Страшно шта ова држава ради. Штити лопове наркомане. А поштени грађани испаштају.

predrag 01. март 2016. 09:59 

Dno dna ove zemlje!

Dumar 01. март 2016. 09:51 

Ovde ili ne valja zakon ili drzava. Trece nema.

Mladen 01. март 2016. 09:51 

Hitno pokrenuti inicijativu o promenama krivicnog zakona. Pravo na samoodbranu mora se ozakonit.

Duško 01. март 2016. 09:38 

Koji nam je to Zakon ? Pa zar je lopovima trebao još kafu da skuva ? 

__________________ Коментари све кажу...

ЛеЗ 0006102   

 

дух, паре и равнотежа?

ЛеЗ 0007093 Коментар уз чланак „Скадарлијски бардови којих више нема»  - Скадарлија је данас скупа за оне који су је створили и уцинили ванвременом, легендарним местом доброг духа. Тако то иде с духом, стилом и новцем-најпре иде дух, стил, па тек онда долазе паре. Паре, понекад, кад већ дођу, задрже претходни двојац, а понекад и не. Све зависи од много чега. Али ваљало би када би се они у Скадарлији досетили како су постали угледно место, па да направе неку варијанту и за оне од духа и стила а без новца. Равнотеже и будућности ради...   

 

знак препознавања

Упућено на погрешну адресу, нехотичном грешком

Поштовани,

Врло уважени  Господине Лончар,
 
Сасвим случајно, видео сам Ваше гостовање на тзв. државној телевизуији и чуо сам Ваш апел да желите да поклоните Вашу огромну библиотеку некоме - ко је за то заинтересован. Пошто сам по струци писац, издавач, библиотекар, и шта све још не, начулио сам, што се каже уши, и одслушао пажљиво део Ваших излагања, допала ми се Ваша посвећеност области којом се бавите, и коју  познајете и у практичном и у теоријском смислу. Такви људи као Ви имају не само знање већ и неку врсту смисла за визионарство, које је нужни предуслов за обнову - свега, али на првом месту једног посрнулог друштва, економије... итд. Ја сам професор књижевности у пензији, покушавам као веб издавач да проналазим и повезујем људе који ми се чине да имају ту ренесансну црту, коју је имао на пр. и Михаило Петровић Алас, наш велики математичар, који данас нема музеј у Београду, или спомен кућу, јер су му 45. узели и станове, један од два прекопута бомбардоване Народне библиотеке на Обилићевом венцу, као и виноград са вилом тамо према Ужичкој....Иако није био народни непоријатељ, напротив! Покушао сам и нисам успео у томе да оснујем Ново Друштво Суз, Петровић је иако универзитетски проф, академик, водио такву једну музичку дружину Суз, која је у друштвеном животу Београда оставила леп траг... али... пошто није имао директних потомака, чим је преминуо, на његову имовину је насрнуо рат, катастрофа и друго... Далеко било.
Желим иако Вас лично не познајем да Вам честитам на озбиљности и посвећености ониме чиме се бавите, признајући, на своју срамоту, да случајно нисам доручковао у том тренутку док сте гостовали на ТВ ја појма не бих, као вероватно и многи други, имао да постојите, стамено као стожер не само у Вашој најужој професији, него и шире - то се не може сакрити. А реагујем овим писмом и искреношћу, зато што ја сад знам зашто нисам успео у оживљавању Новог Дртуштва Суз - то није само зато што сам скромних материјалних и имовних могућносати, већ зато што сам био дигао критеријум за пријем у то хипотетичко друштво, на - за друге, не за мене - један неизбежно виши ниво : Да би неко био члан тог Друштва није било довољно да је најбољи у својој струци, већ и да има и неких других умних дарова.
Свако добро, здравље на првом месту, 
 
Са поштовањем,

 

Мирослав Лукић, ур.

    PS. - Ово  сам писмо у брзини послао електронском поштом на погрешно место, не оном коме је заиста упућено, већ - уреднику и власнику једног сајта, где је публикован афирмативан чланак о Г. Лончару. Повод је назначен у писму. 

 ЛеЗ 0005381  

Лавиринт Сазвежђа ЗАВЕТИНА: улаз-излаз

Честитка пријатељима "Заветина" широм Србије, Европе и ваневропских континената!

Заглавље Новина будућности "Сурбита"