Италија се хлади од словенских ветрова...

 МАГЛА. МАХОВИНА. ШУМА.ХИПЕРБОРЕЈСКА

 

 „...Дотле, ја нисам баш нарочито волео маховину шума.

Чинила ми се нека врста паразита, као што их има и у људском животу, на човеку, који има судбину храста. У поларним пределима, међутим, тундра је била лепша од најлепшег ћилима, а била је прострта меко, пред човека, у свим поларним заливима.

   И, не јавља се та лепота наше земље, тек у близини Пола.  Та лепота ледена, мирних, чистих, огледала, у ком се види нека друга, хиперборејска, лепота, нашег света, јавља се већ у северним земљама Данске, Норвешке, Шведске.

   А јавља се у тамошњим људима, чудног, бледог, плавог, ока. Једини ужас, у том свету, остаје: магла.

   Страшна магла, коју су запазили сви путописци, у тим крајевима, а која је изненадна, непрозирна, страшна, а јача, бар привремено, од сваког, брода, човека, путника, па и Сунца....

          Милош Црњански КОД ХИПЕРБОРЕЈАЦА II, Београд, 1966, поглавље Кућа која се не миче на ветру, стр. 276. 

    

        Та Кућа која се не миче на ветру, то је кућа, коју су пронашли на леду - после 300 година - тамо у Хипербореји. Триста година после Баренцове смрти у Хипербореји - пише Црњански (стр. 285) - "наишли су на остатке те Баренцове експедиције. Наишли су на ту Баренцову кућу тамо, која је још стајала на ветру и није се ни мицала на ветру. Кад су у њу ушли, нашли су, недодирнуте ствари, Баренцове: зидни сат, који је био стао, и лежао остављен, међу неким сандуцима, у којима је било оружја..."

     Упркос тим страшним маглама, маховини, леду, смртима, катастрофама, Црњански својим опонентима у Италији, пред други светски рат, понавља да су и други "у Хипербореју ишли, и желели да оду, кад су у Италију дошли - не само ја. Многи ће дакле, и после мене, желети да оду тамо, па ће тамо и отићи. Сви смо ми, са поларним пределима и поларним Сунцем у вези" (стр. 283).

      Читао сам Црњанскову књигу ноћу у Хипербореји, и тамо на Лапланду, у хотелу. И по повратку, испред Гетеборга. 

      Црњански ће, помишљао сам читајући  Перунове веде и пишчев извештај о Хиперборејцима - бити временом све интересантнији. Чак и кад се чини да је смешан својим савременицима причањима и сећањима везаним за Хипербореју. И данас има оних који ће га питати, као онај талијански писац књиге о папи - зар су и мамути у леду, и ренесанса и Микеланђело у вези са поларним авантуристима и истраживачима? Прочитајте Црњансков одговор. Одговор је потврдан.... Црњански подсећа тог писца књиге о папи и на географске карте из пређашњих векова; то тражење старих географских карти  није био ескапизам једног буржуја, дипломатски хоби. "Тражим просто везе између мог живота у прошлости и тих поларних предела (стр. 277). Тражим везе која је моја земља имала у свету, са тим, туђим, далеким местима на старим географским картама. Осећам да ни то није без смисла..." Наводи како је дуго буљио једне ноћи - пре поласка у Венецију, где је ишао да дочека своју жену - кроз лупе увеличавајућег стакла, у карту једне космографије Петра Апијана. Из године 1551. На тој карти је видљив, јасно, Рт добре наде. Пише: Bona Spes.

   Али има и натпис: Servia."

    Што га то толико радује? Каквог то смисла има данас, тј. 1940. године у Риму? 

   Дабогме да нема, каже Црњански, и додаје: "али мени је радост да је и Данте знао за хладне ветруштине, који дувају са Севера и хладе Италију. Каже да се  Италија хлади од словенских ветрова... Данте каже да се гребени планина у Италији смрзавају од наших олуја.. Снег се од тих олуја смрзава на гранама, у талијанским шумама..." итд.

    Гледам у маглу, хиперборејску, шума бреза ми је испред носа. То се дешава, кад темепратуре расту, овде у хиперборејским пределима. Дижу се магле и наступа нека невиделица, од које човеку може да се најежи кожа. Како ли је овде било пре 1900, и још коју деценију пре, кад није било електричног осветљења? У данима страшне магле? Понекад, све чешће, шетајући ободом једне шведске варошице, наравно, са батином или штапом од храстовине овдашње, које су влага и дуге околности препарирале, чак и после 22 часа, понекад зачујем како у шуми крај пута затутњи топот ирваса, који је туда натрчао... Али, мене маховина не плаши, она је на брестовима, овде мека и подебља, смирујућа; али су сутони, или сам дан, у зимским месецима прекратки. Депримирајући... Црњански је у праву кад се супроставља Италијанима, и модернима, понављајући да су Словени били у поларним пределима, то зна Вергилије (за Ските), али та прича о томе, није довољно присутна код потомака Словена или Срба.

       Код Црњанског она се провлачи кроз обе свеске о Хиперборејцима. Црњански се, и при крају друге свеске о Хиперборејцима, чак и у сну, овако брани од пецкања оног писца књиге о папи када се чуди да није и оно што Гете каже (да се осећао као да је дошао кући - када је стигао у Италију) сместио у Хипербореју?

     "Није потребно, кажем у сну, са осмехом. Гете додаје сам, да се ту осећа, као да се ту родио, и као да се у Италију вратио, са једног пута до Гренланда, где је био да китове лови" (стр.283)

    

ЛеЗ 0013441

ПОСЛЕДЊЕ СТРАНИЦЕ ИЗ СВЕСКЕ "323"

Петак, 10. октобар  97. - 3:25 ч.

...Сањао Шљивицу, њиву; уврат. Бандеру; дрво; утичнице. Мајданпечанин кључ од викендице дао Кос.; можда ће они да је купе?

   Планови, планови, планови. Јабланови, јабланови, јабланови. Књижевне вечери, промоције; улога промотера. Плаћеника. Бирократа.

   АРХИВ У ОСНИВАЊУ,1-4.

    Реално - крајем 1998.  - Јејтсова песма "Острво Инисфри" - чиста чежња! Есеј о тој песми.

    Буђења - археологија романа (о Рајковићевој књизи).

    6: 42. Вране... Све помисли, током дана и ноћи, које пролећу кроз главу, као вране...

    Намештање књижевних награда.

    Вране, као у шуми. Свитање.

 

**

Субота, 11. 10. 97. - 9:45 ч.

  Преспавао код.... Кујна - која прокишњава! Опадало је лишће док сам са В. пио кафу у дворишту око 21 ч. Јутрос - затрпано лишћем (двориште). Крај михољског лета. Mој млађи син скувао млеко. Сачекао ме  на вратима. Прелистао "Политику" у аутобусу 56Е. Андрићева награда додељена Р.Б.М. Жири ... Бирократски, официјелни. "Литургија" у излогу књижаре МС, Студ. трг.

   Бара, Жабокречина. Пливају - жабе. Крекетуше. И штуке...

   10:45. Сипи киша...

 

     ______________________________

 

 

    Јесен  и духовни затвор - тим редовима се завршава то што сам записивао пре двадесет година, у Београду. Случајно сам ову свеску -  поновићу још једном - понео са собом на далеки север (Шведска). На њеним страницама је сачувано, од прве до последње сведочанство о књижевном амбијенту, који је био то што сам узгред и записао: Бара, Жабокречина. Пливају - жабе. Крекетуше. И штуке...У најдословнијем смислу речи. Тада сам већ имао позамашни завршени  рукопис књижевних осврта (Метафизика у белом оделу, који нико у Србији, у то време, не би штампао у целини). Па зашто нисам размишљао да напустим Србију? Свуда на свету, и по Европи, мени би било боље.

    Зар сам био толико глуп да верујем да ће се ствари некако, чудом, само од себе, променити за годину-две?

     Шта се променило? После сваких избора долазили су гори, па још гори. У суштини, бујао је духовни затвор, као коров....

     Србија је изгубила скоро три деценије, помишљам, шетајући се поподне по сунчаном времену крај једног од шведских језера. Србију гутају шуме и парлог... 

      (средином новембра 2017, јужна Шведска...)      

ЛеЗ 0012848

НАПОМЕНА : архивирање публикованих прилога

Од новембра месеца 2017. године - архивирање публикованих прилога са ове локације било је неопходно из више разлога. Прилози се "пребацују" , с времена на време, на следећу адресу  ДИБИДУС