• Разговор са Бела Тукадрузом
    (...)

    М. Т. Ушли смо у нову електронску галаксију где се оптика простире унедоглед. Као уредник и издавач електронског СазвежђаЗАЂЕТИНЕ јамачно имате визију о томе? Каква је будућност те галаксије (Гутенбергове)? Да ли ћемо се „селити" у друге галаксије и друге начине остављања сведочанстава? Од глинених плочица... светлосних... до??? Шта Ви о томе мислите, као стваралац и покретач и Управник Сазвежђа ЗАВЕТИНЕ?

    Бела Тукадруз: Изгледа да имам и визију и мисију. Мисију „књижевног легионара". Заветине нисам случајно покренуо. У једном тренутку осетио сам да треба да се појави после толико векова, у римској провинцији Горњој Мезији, нешто друго, друкчије. То нешто друго. друкчије, најприближније је улози „књижевног легионара". Нисам, наравно. једини књижевни легионар; верујем да их има још, барем двадесетак; но, чак и да их је неколицина, могли би, реално гледајући на прилике наше савремене књижевности, понешто и да промене, пре свега- д е л о м , затим и као критичари. (...)

  • Што се тиче Гутембергове или Електронске галаксије. њихових судбина - зар вам се не чини да су комплементарне? Ту недавно сам препоручио једну вест („Пројекат је заправо плод мојих дугогодишњих размишљања како да се отворе могућности за успешнију промоцију наше књижевности у франкофонском свету. Схватио сам да се уласком у еру електронске цивилизације - интернета. електронске књиге и ајфона - указују и нове могућности за промоцију тзв. малих књижевности, међу које спада и српска. Зато сам. пре неколико година, осмислио пројекат бегМса.Јт у форми својеврсне електронске књижевне енциклопедије, што је, као иновативан приступ истраживачком раду, одмах наишло на подршку одговорних са универзитета - истиче Сребро."), која је део наше стварности, стварности српске књижевности и културе.
    Ето, и ми имамо српске електронске енциклопедисте, википедисте, видећемо колики им је домет. У принципу - према свецу и тропар. Ми смо жестоко окаснили - свуда! Ја сам Сазвежђе ЗАВЕТИНА покренуо из сасвим других побуда - јер ме је милошевићевска Србија као издавача прибила уза зид, сатерала у гето, а у томе су после припомогле и наше ..вајне" „демократе"...



  • М. Т. Шта пишете сада? Какви су планови за будућност, ако се уопште у оваквој Србији може зборити о будућности, поготову културној.

    Бела Тукадруз: Не само сада, ја сам одувек нешто писао. Што се тиче планова, то је помало у Божјим рукама, како каже наш прост и верујући народ. Спремио сам неких шест књига есеја за штампање, међутим, не видим издавачау Србији, који би то штампао, имајући у виду теме и садржај тих књига. Да ли ће се неко и када одважити да објави моја дела, макар она из 2005-2006, у 22 тома? Шта би то требало да се догоди? Да ми брат или шурак постану министри! Тек се у том случају не би догодило!...

    (Одломак из разговора Мирослава Тодоровића са Белом Тукадрузом : УНУС МУНДУС, бр. 47/ 2014 . – ПОРТРЕТ БЕЛЕ ТУКАДРУЗА, стр. 253 – 260; 257)

    ЛеЗ 0006913

Чега год се дотакао, као писац, Винавер је свему давао особен печат - његове су досетке - лековите

Бела Тукадруз, песник, издавач и антологичар (српски писац)

ОГЛАСИ

"Време". Како сам постао човек. (Аутобиографија Гориле: Први кораци; Моја прва секира; Метафизика преснога меса; Бергсон и моји доживљаји; Реп ми смета; Цвеће Прашуме). Ово је дограбио пре свију наш сарадник, специални дописник са Суматре (писано експресионистички). Колико је то тешко било, видеће читаоци кад уоче факт да се, после Лирике Итаке, Суматра, као негда Тебаида, силно населила у очекивању чуда. Зашто сам се вратио са оног света. (Изјава једног бившег покојника: Досада. Једна партија домина са Богом. Зашто је на небу бљутава кафа. Бегство). Београд се калдрмише и добија воду!! Зашто сам постао сарадник "Времена" (од Владмира Илича-Уљанова-Лењина). Политика. Најобавештенији лист за страну информацију и археологију. Дописници: из Енглеске, Француске, Америке и других земаља. Особито истичемо факат да се дописи добијају без икаквих поштанских чекања, право из фабрике, у Мин. Иностр. Дела – те се не губи излишно време на пут железницом и у поштанским коферима. Особита је пажња обраћена на нашу старину. О Београду пише Стари Београђанин, о Старој Србији Стари Србин, о позоришту Онај Стари, а о текућим догађајима Ибис, који је, као што је познато, био најстарија животиња у прастароме Егиту. У последње време, а да би побила све рекорде старине, редакција је прибавила прастару мумију Мар–ка Ца–ра и публикује написе ове древности О МУШКОЈ МОДИ. Једини изузетак од правила чини улазак млађих жена. Aли то је само у огласима и из пажње према старијој господи.
    = видети више: Винаверов сокак         ЛеЗ 0006933  

Извињење

Најавили смо средином јесени да ће нови двоброј  књижевног часописа "ЗАВЕТИНЕ+", 10 - 11/2015. изаћи најкасније до 27. октобра  ове године. Нажалост, из разлога који можемо описати као "вишу силу", излажење овог двоброја је померено за крај јанура 2016. године, када ће, верујемо, часопис изаћи као троброј. Извињавамо се претплатницима због кашњења, а оним најстрпљивијим који су нам писали у ишчекивању новог двоброја, поручујемо да се стрпе.

    У Београду, 10. децембра 2015. М. Лукић, ур.

ЛеЗ 0006914 

Слични разлози?

ОКТОБАР

Глава Прва

 I

ЧИТАОЦУ

 Услед лошег здравља, које ме је посебно онемогућавало да на време издајем свој Дневник, ја сам одлучио да за годину или две прекинем издавање ове публикације. Ово чиним са великим жаљењем, јер, када сам прошле године почињао  да објављујем  Дневник, нисам ни слутио да ћу наићи на толико разумевања од стране читалаца. Такво разумевање ме је пратило све време до последњег дана. Због тога се иксрено захваљујем. Посебно се захваљујем оним који су ми се обраћали писмима: из тих писама ја сам сазнао много невоља. Уопште, објављивање Дневника у току ових година је и мене  много чему научило, помогло ми је да чвршће поверујем. На жалост, ја сам принуђен да обуставим издавање. Објављивање ће бити завршено са децембарским бројем. Надам се да ни ја ни читаоци нећемо једни друге заборавити макар за неко време 

Фјодор Михаилович Достојевски: ДНЕВНИК ПИСЦА 1877 – 1881 – Београд, Партизанска књига 1982, стр. 309. 

* *

Часопис ЗАВЕТИНЕ+ касни безмало годину дана?

Извинио сам се читаоцима, али - да ли је то довољно? Болест ближњих и смрт у породици су ме онемогућили да на време издајем и часопис,  и онако како сам обећао. Остао сам дужан један двоброј од прошле године. Надам се да ћу то одужити до средине јесени ове године. Сасвим је извесно да ћу, после тога,  обуставити издавање часописа ЗАВЕТИНЕ+, јер сам на то принућен... Жалим што је то тако, али ... ето горњег цитата, то се дешавало и много бољима од мене у прошлости...

         Уочи Св. Илије, 2. августа 2016. 

ЛеЗ 0007353   

Нови двоброј књижевног часописа "ЗАВЕТИНЕ+" 10 - 11/ 2015. , доноси, поред осталог, и наставак романа "Шифра ЈЕГУЉА"

ЦРНОЈЕВИЋИ, ГУРМАНИ, ЊАГОЈЕВИЋИ, СЕНКОВИЋИ

 

ДЕДА МОЈ Мишљен Мишљеновић, Бог да му душу прости, узе Ђурђију, од које наследисмо црну косу и маст, због чега нас прозваше ЦРНОЈЕВИЋИ. Наше крсно име је Свети Лазар, слава коју је деда донео са Косова. Мој отац Мишљен Први узе ћерку Јове БАШИЋА, ова се фамилија затре. Мене оженише Утехом, ћерком Соколовића, који изумреше и чије имање наследи моја жена. То имање лежи источно од Зукве, па све до Старог Гробља. Живео сам као и остали Босиљковчани. Гајио сам свиње и кокрце, зумбуле и пшеницу, босиљак и винову лозу. Крштавао сам и сарањивао по нашем православном обичају. Жена ми роди првог сина, кога назвасмо Павле Други, дај Боже да не дочека злу судбину као Павле Први, а затим и ћерку Стамену. Научио сам многе ствари од деда Мишљена, читање и писање, али и народно предсказивање времена по сунцу, по месецу, по звездама, по облацима, по магли, по киши, по дуги, по грмљавини, по воздуху, по роси, по ветру, и по човеку. По животињама ружно време познаје се: Када голубови рано одлећу и касно долећу и када много гучу. Када овце ујутру много блеје. Кад се коњи ваљају. Када слепи мишеви вечером много тамо и овамо облећу. Када чавке и вране над високим кућама и камењу у множини наоколо лете, и после покрај воде седну, тамо овамо по песку полећу, врло вичу и у воду се гњурају. Кад пауни ноћу често јасно вичу.
Лепо време пак познаје се по овим појавама: Када кокошке раније лежу. Када муве и комарци вечером тамо овамо лете и роје се, то обично бива суво време. Кад славуј свагда весело пева. Када су овце увече несташне и веселе.
Двапут годишње, пред нашу славу Свети Лазар и око Видовдана, док је деда могао да ода, ишли смо пешке у манастир Раваницу. А око Петровдана и Светог Илије у Ждрело. Са нама је некад ишао и неко од Гурмана…

ГУРМАНИ (Славе Светог Петра). Доселише се из Брестовца, код Зајечара, два брата; један се вратио натраг у Брестовац и од њега је Кочина фамилија, а други је остао овде и од њега су овдашњи Гурмани. Народни устанак, назван "Кочина крајина", по капетану Кочи Анђелковићу који је помагао аустријским трупама у борбама са Турцима, водио се из Раванице, одакле се управљало устаничким окршајима у Ресави. Важну улогу у том устанку имали су српски свештеници и монаси. Турци су, сазнавши за то, 9. априла 1788. године напали Раваницу, устанички штаб, заузели манастир и запалили га. Тако је Раваница крајем века сасвим опустела. Али је манастир опет обновљен и опет је страдао.
Да ли је и један манастир у Србији више уништаван за толике векове?
Турци су набили на колац капетана Кочу и 60 другова. А и у Белиграду, на Врачару, од Ташмајдана до Стамбол - капије, с обе стране пута, било је на десетине на коље набијених људи. Међу њима је било попова и калуђера, и ноге су им пси одоздо изјели, докле су могли дофатити.
Сулејман паша је са уживањем посматрао те језиве призоре када је на хату по вароши и око ње јахао. Људи набијени на колац - била је тако обична ствар широм земље.
Босиљковачку парохију, осим већ поменутих Гурмана, чине ове фамилије: Кузмићи, Ракићи, Јелићи, Обретковићи (славе Светог Ћирика, староселци).

СИМИЋИ (славе Аћима и Ану, староселци). Они су пострадали, оне године када је ухваћен капетан Коча, јер је неко од њихових учествовао у буни. Они су имали салаш Преко Пека, крај малог језера и три храста вишестолетна - чувара језера. Похватали су на салашу скоро све Симиће, од најстаријег домаћина и господара преко његових синова и снаха,унука, чак и сисанчад у буковим колевкама.Извршење казне над Симићима изведено је испод храстова крај језера. Турци су скупили што су могли више раје из суседних села и нас Босиљковчане. Симићима су натицали зобнице са пепелом, па су одоздо ударали руком, да пепео иде у нос и у уста. Мушке су разапете потрбушице вешали за ноге и руке а по леђима им метали камење да одају још кога учесника Кочине буне. Најстаријег Симића су вешали за ноге о гране једног храста, а испод њега сено потпаљивали да се гуши од дима. После су довели из Горње Крушевице неког циганина, крвника. Он је узео један колац дебљине људске руке и два и по метра дуг, при врху зашиљен, добро углађен и намазан лојем. Пре него што је почело набијање најстаријег Симића, нагарављена лица, њему су свезали ноге и руке, положили су га на траву. Симић је певао на глас и његов глас се разлегао врбацима:
Нема вере боље од ришћанске! Срб је Христов, радује се смрти...
Али два крвникова помагача клекли су на Симића и притискивали га на трави, запушивши му шакама уста. Крвник је дрвеним маљем разбио Симићеву стражњицу, и угурао коц. Затим је с обе руке држао рамена Симића и подешавао телом тако да колац прође између дроба и леђа, а да не оштети дроб него да изађе између главе и рамена. Симић је јаукао и псовао душмане кроз зубе, и ми смо морали да слушамо најјезивије и најстрашније лелеке. Колац су усправили и укопали; набијени Симић је био леђима окренут малом језеру и храстовима. Он је псовао и псовао с коца: Јебем вам пасју веру! Јебем вам...
Морао је да гледа, јер душа није излазила, како му синове, једног по једног, скидају до појаса и како им набадају ченгеле кроз ребра, а онда вешају о најдебље гране најстаријег храста, где су висили и кад је он издахнуо, све док им се лешине не почеше растварати. Знали смо шта се дешава крај малог језера Преко Пека по јатима гаврана и орлова, који су развлачили остатке обешених Симића. А жене, момке и децу, отерали су као робље према Видину. Један момак од Симића успео је да побегне и да се врати после неколико месеца Преко Пека. Иако су за време спавања, ради сигурности, спавали на леђима, заробљени су морали да трпе одвратну страст пратиоца. Чак и дечаке од осам – девет година Турци су силовали. Девојчице од седам година, крвариле су под грубим и суровим пустахијама... Продали су их на тргу једне паланке као стадо оваца или коза једном Јеврејину, трговцу робљем... Крајем лета била је незапамћена олуја, она је поломила један од три храста крај малог језера, тако да је крошња пала у воду. Следећих лета чобани су виђали змије, много змија, како излазе из воде и пужу уз гране поломљеног храста, и сунчају се на њима... Крадом од Турака одлазили смо крај малог језера Преко Пека на Спасовдан и крај храстова Записа призивали Господа: Тебе певамо, Тебе благосиљамо, Теби благодаримо, Господе, и молимо Ти се, Боже наш.
Говорио сам: Господе, који си у трећи час Апостолима својим ниспослао Пресветог Духа свог, Њега, Благи, не одузми од нас, но обнови нас, који Ти се молимо.
А крошње брестова су, као ђакон себи у браду, чатиле малом језеру и литији: Срце чисто саздај у мени, Боже, и Дух прав обнови у мени...

....

ЊАГОЈЕВИЋИ (славе Светог Ћирика). Прича се како су три сестре једне вечери гледале судбину на усијаном сачу, са кога се увек чуо глас њаг. Наишао је преко Дунава путник намерник и остао код сестара да преноћи. Усрдно су га дочекале и угостиле. Био је висок, снажан и леп, и сестрама се учинило да је намерник прерушени анђео, светац или други божји угодник. Кад је легао, дошла је њему најмлађа. Рекао јој је да се зове Њагоје, и даде му се по старинском обичају
гостинске обљубе, и роди лепо и развијено дете, које израсте и поста снажан и стасит човек. Тако посташе Њагојевићи.

СЕНКОВИЋИ (славе Светог Аранђела). Добеглице са истока. У њиховом старом крају неки спахија, насртао је на образ и чинио зулум. То је Сенковићима додијало и решише да га убију. Била је удешена једна свадба. Увече, кад је невеста требало да иде у кућу младожење, спахија је послао слугу да је доведу у његову ложницу.
Млади БАЂА СЕНКОВИЋ преобуче се у невестинске аљине, нарумени образе и оде код спахије. Убије га у његовој кући, и исте ноћи Сенковићи у страху од одмазде побегну у планине. Прво су се населили у Нересници, која их је подсећала на њихов стари крај. А после пређу у Босиљковац, јер је овде било доста плодне земље за обрађивање. Бађа Сенковић подиже дрвени заветни крст испод Крстоношног храста.
Крст је био покривен вењаком да га чува од влаге. Тад су харач плаћали сви мушкарци од седам до осамдесет година. Давасмо спахијске задужбине: десетак, свадбарину, казаницу, жировницу, попаше, котарно, медарину. Оку меда на трмку, два гроша за удају ћери или женидбу сина...

(.......) Кад нам отераше старог спахију, дође нови, подобан сотони, и поче да насрће на наше жене и кћери. Тај Ахмет спахија имао је велику авлију крај Зукве, лепу кућу окружену јаблановима, и арове. Некако у то време доселише се НОВИЋИ - славе Аћима и Ану - два брата, два изрода. Потказивали су Босиљковчане. Ахмет је затварао и мучио сељаке. Једини кладенац у Босиљковцу био је крај авлије Ахмет спахије. Ту су наше жене и кћери предвече завићале воду, а Ахмет их је меркао са свога доксата. Неке је примамљивао поклонима, а друге су на силу доводили његови момци - НОВИЋИ. Радио је са њима шта је хтео, а кад истера жељу са њима, уступао их је Новићима. Он је Босиљковац сматрао својим власништвом. Људе и дрвеће, стоку и изворе, псе и слуге, мед и ракију. Некој младој удовици Марти, којој приликом купљења сена, шарка уједе мужа, оте женско дете од осам година. Марта оде да га моли да јој врати дете, а Ахмет спахија који је девојчицу окитио у лепе хаљине и накитио дукатима испод врата, измаршира је. Нахушка на њу свог огромног пса, који је увек крај његових ногу лежао. Али Марта не хтеде да оде, иако је била изуједана од пса. Ахмет спахија нареди Новићима да Марту вежу и уведу у његову кућу. И тамо ју је држао неко време. Ноћу се напијао, блудничио са девочицом пред мајком Мартом. А кад би га то заморило, тукао је камџијом Марту до крви, али му и то није било доста. Него је свог угојеног крупног пса припуштао, као на кучку, на удовицу Марту, а сам заскакао девојчицу. (.....)

 

      одломци из наставка романа "Шифра ЈЕГУЉА", који Заветине доносе у следећем двоброју. Потрудите се да обезбедите на време овај штампани двоброј часописа, који излази из штампе 27. октобра 2015.

ЛеЗ 0006913  

Винаверов бунар, тј. Бездана књижевност