ШВЕДСКЕ ПРОПОРЦИЈЕ / Белатукадруз

Овај дрвени џин није један једини; видели смо и неке масивније, које су олује обориле. Леже на неким сеновитим имањима. Оваквих џинова и камења пуна је Краљевина Шведска. Има и камених кућа, али више има, чини ми се, оних дрвених. Каменом Швађенин осигурава обале река, и зида подруме за чување намирница у зимском периоду. Каменим кућама ватра није апсолутни непријатељ, али дрвеним може бити понекад. Шведска лежи на језерима, на камењу; и има толико црногоричиних шума! Нисам доживео пролеће и лето у Шведској. Михољско лето јесам - и захвалан сам језерима, брезама и камену на незаборавним сликама. И мом дивном водичу...Понекад ми се чини да камени блокови који искрсавају успут сјајни од пљускова краткотрајних, сијају као месечина на планинама и камењарима црногорским...

       Уочи наше славе Светог Аранђела, 2017. (Јатаци знају моју адресу!)

  

ЛеЗ 0012873

 

Снимак начињен на обалама језера Асунден (Шведска, Транемо, Торп Стенхус; новембар 2017)

ИЗ ДНЕВНИКА ВОЂЕНОГ 1997. (СВЕСКА 323)

ИЗ ДНЕВНИКА ВОЂЕНОГ 1997. (СВЕСКА  323)

 

Понедељак, 15. 09.  1997.  6:50 ч.

  1. Мора - змија црвена. Која ме ујела.
  2.   Аутобус - гужва...
  3.   Сањао стару фасаду кафане (Микајла Дрде).
  4. Календарски јесен почиње 22, тј. следеће недеље.
  5. Прокапљује...

1968. Кучево. Отац Мирка Стојићевића није био одушевљен чињеницом да се његов син дружи са мном...

*

    Двадесет година доцније (негде на југу Краљевине Шведске). -  Да сам тада покушао да напустим Србију? То је било немогуће. Размишљао сам о сасвим другим стварима. 

   Ти дневници, које сам водио, били су нека врста "додатка" уз оно што сам писао (есеји, поезија, романи - рукописи, који нису имали шансу да угледају светлост дана, у  Србији, дубоко огрезлој у порнографији комунизма, социјализма, тоталитаризма). Чему све то? Ко то може разумети, данас? Али, ја то нећу уништити. Уништавања су погубна. Заиста, то што сам сањао те ноћи пре двадесет година, била је дубља истина. Мене је, заиста, ујела "црвена змија", испунивши ме опасним отровом...

    Написао сам: "Сањао стару фасаду кафане (Микајла Дрде)." Тачније је: то је била кафана мишљеновачког деловође Живана Перића, који је ту зграду и двориште продао првом послератном председнику нашег села. (Још увек се та зграда држи; и у њој живи снаха пок Микајла Дрде, која је толико остарила да се једва креће, и не препознаје нас. Губи се у разговору, и понавља како је изгубила четири детета...) Стара кафана предратног мишљеновачког деловође надживела је много тога, пад берлинског зида и бомбардовање Србије 1999. и дочекала да је један шведски фотограф овековечи... Надживела је многе људе из нашег завичаја (Миле Вулин, Миле Буџа,  Миле Пацаруда, Блага Нантуљ, Мика Лукић, Џонга, Радиша Банкер, Воја Џанин, Мирко Стојићевић... и да не набрајам... Јер би листа била много, много дужа... тих обичних људи, који уопште нису били обични. Кад склопим очи, ти ликови почну да навиру као рој летњих мушица... Али не, то није сасвим тачно: мушице су сасвим ситне, а ти ликови што искрсавају, онакви су каквим сам их запамтио као дечак, или као младић: на пример, наш кумашин Пацаруда се, витак и леп, плав, насмешен, налик на глумца Џемс Дина, смеши и нешто довикује...) Кафана Живана Перића са дотрајалом фасадом, налик је на неку врсту пергамента, на коју је уписано невидљивом руком, и оно што ја заборавим да споменем, и што можда нећу стићи никада да допуним и појасним...  (...)

ЛеЗ 0012835 

Прве слике снимљене по доласку у Шведску на реци Етран, крај једне од хидроцентрала на овој реци... стојим између два висока стабла, која нешто симболизују...